Posle razvoda sam shvatio da je život bez žene mnogo skup- Iz ugla jednog muškarca

 "Naime, već duže vrijeme sam htio podjelit sa vama moju tešku životnu priču. Međutim, nisam imao hrabrosti. No ipak sam se odlučio da je vrijeme da kažem i da se makar malo olakšam." To su bile riječi riječi gospodina koji se razveo prije ne punu godinu dana. 

Pa da krenemo. Moja supruga i ja smo se mnogo voljeli. Medjutim kako je vrijeme prolazilo. Ja sam postajao sve gori i gori. Priznajem ali sa velikim pokajanjem . 

Radio sam stvari koje nisam trebao. Za koje me ona opominjala da ne radim. No, u tim trenutcima sve mi je bilo svejedno. Šta više, umislio sam u svojoj glavi šta god da ja uradim. Ona se ne bi usudila da me ostavi. Jer me voli više od svega. 

I tako dan za danom kako je prolazio počeo sam i da izlazim sa društvom. Ponekad me nema do zore kući. I kada god bi ujutru ušao u stan, naravno u alkoholisanom stanju. Zatekao bi moju suprugu kako me čeka sva umorna i uplakana.

Da sam joj makar htio objasnit neke stvari. Možda bi to i drugačije sve bilo. Ali ne. Čak sam je znao i ismjevati. Drugačije rečeno bio sam ološ.

Vremenom, moja supruga nije mogla da trpi moja opijanja. Pokupila se i otišla iz stana. Ja u tom trenutku nisam bio kući. Kao i po običaju u stan bi stigao u kasne jutrarnje sate. 

Ušao sam u dnevnu. Pogledao na krevet misleći da me opet čeka na istom mjestu. No, nje nije bilo tu. Kontao sam da je zaspala pa sam otisao i do spavaće sobe. Međutim ni tu je nije bilo. 

Slučajno sam pogledao na sto u dnevnoj sobi i zapazio sam pismo. U kojem je pisalo " Pošto vidim da ti je društvo preče od mene i od nas. Želim ti svu sreću sa njima. Ja odlazim".

U jednom momentu bio sam šokiran. Iskren da budem nisam se nadao. Ali kontao sam ujutru ću je pozvati pa ćemo to riješit. Tako da sam otišao na spavanje.

Čim sam se ujutru probudio dohvatio sam telefon u ruke i okrenuo njen broj. Međutim nije mi se više uopšte htjela javiti. Na kraju sam se pokupio i otišao kući njenih roditelja. Ali opet ništa. Njena majka je izašla i prenjela mi ono što mi je supruga poručila: " Rekla ti je da ne radiš neke stvari. Ti si radio. Molila te je, plakala je. Tebi je bilo svejedno. Zamolili bi te da je više ne tražiš." rekla je majka,

Danas živim sam. Prošla je godina dana od našeg rastanka. Svakog dana se budim razmišljajući o njoj. Društvo mi je okrenulo leđa. Kažu da im kvarim atmosferu jer sam postao previse depresivan. A ja tek sad vidim ko je zapravo bila moja supruga. 

Bila je tu zamene i u dobru i u zlu. Bila mi je neizmjerna podrška u svemu . Bila je ono o čemu jedan čovjek može samo sanjati. A ja sam dozvolio da tako nešto izgubim. To sebi nikad neću moći oprostiti.  Ali šta je tu je.

Dao bi samo savjet svim muškarcima: " Naučite da cijenite ono što imate pored sebe. Vjerujte niko drugi vam ne želi dobro osim vaše voljene osobe.  I kad tad će vam okrenuti ledja."

Često mi na um padne moja supruga kako je kroz šalu govorila: " Život bez žene je veoma skup. Zamisli koliko bi ti zapravo trebalo novca da sve platis ono što ja uradim u jednom danu".

Sad vidim da je u svemu bila upravu. Međutim život bez žene nije samo skup. Moj život bez moje supruge je neizdržljiv u svakom smislu te riječi. 

Autor teksta: E.T