"Ne treba mi beskoristan muškarac kojeg ću ja morati izdržavati" - Zašto sam se razvela nakon 10 godina braka
Udala sam se relativno mlada, imala sam nepunih 24 godine. Na početku braka bilo nam je sasvim normalno. I jedno i drugo smo radili i borili se kroz život. Odjseli smo u jednom stanu na kiriju i tu smo bili 2 godine.
Nakon te dvije godine odlučili smo podići stambeni kredit kako bi sebi kupili neku manju nekretninu. Međutim već tada sam ja primjetila da moj tadašnji muž uopste nije zagrijan za posao. U te dvije godine promjenio je 4 firme. Za svaku nađe neki izgovor, ili mu je teško ili mu je dosadilo. Uglavnom uvjek nešto.
No, sve u svemu opet je radio. Kako tako, guralo se nekako. Dobili smo kredit od banke. Uzeli smo sopstveni stan. Ja sam inače frizerka, držim svoj salon. Radila sam od jutra do mraka. Šta ću prihvatila sam sudbinu. Raditi se mora.
Suprug je nakon 5 godine braka opet dao otkaz i u toj firmi što je radio. Ni sama ne znam zašto. Jednostavno gospodinu je tako došlo. Kako on kaže ne može da trpi kolege. Što čisto sumnjam. Poznavala sam mu većinu kolega. Svi su bili dobri ljudi.
Meni se sve više činilo da je on od onih muškaraca kojem je svejedno za svim kada pored sebe ima nekog ko će se boriti.
Iako mi nije bilo svejedno kada je dao otkaz, s obzirom na našu finansijsku situaciju i na kredit koji smo imali, prihvatila sam to. Mislila sam "Ajd pronaćiće novi posao". Međutim slaba vajda.
Iskreno da vam kažem takvu osobu jos nisam srela. Shvatam da niko ne voli raditi. Ali kada čovjek ima velike rashode onda te niko i ne pita. Radiš i ćutiš. Kod njega to nije bilo tako. Njemu je bilo potpuno svejedno da li će naći posao. Čak šta više "Gledao je da ga ne nađe".
I tako godina za godinom, potpuno se oslonio na mene. Ništa ga nije zanimalo. Jer je bio svjestan da ja za svaku situaciju imam riješenje. Kao i svakoj normalnoj osobi meni je to veoma smetalo. Ali trpila sam tako punih 5 godina.
Na kraju sam mu rekla ili traži posao ili mi izlazi iz stana. Ja da hranim "Džabalebaroše" neću! Međutim on umjesto da se kucne prstom u mozak i da potraži posao. Ne! On je pokupio svoje stvari i izašao iz stana. Okrivljujući mene: "Kako ja tako nešto mogu njemu da kažem".
Mislila sam sama u sebi: " Svjesna sam ja da je najlakše drugog okriviti kako bi sebe oprao". No nema veze. Ako ti tako želiš. Onda želim i ja. Bolje i dobar razvog nego loš brak.
Iskrena da budem za mene je nikakav muškarac koji pusti ženu da se bori sama za sve a on digne u vis sve četiri. Jos čojku i živce masira. E pa gospodine nećeš više.
Sada živim sama stanu koji smo kupili. To jest za koji sam ja vraćala kredit i vraćam ga i dan danas. Jer on ga se odrekao. Naravno, ne bi ga se odrekao da je otplaćen, ali pošto valja kredit vraćati. Bolje reći: "Neću ni stan, ne treba mi".
Jedino šta mogu posavjetovati današnje djevojke: " Ne dozvolite sebi da prođete kao ja. Čim vidite na početku da nešto ne ide kako treba. Odmah to riješite. Budite svjesne da nikada neće ići na bolje. Što više popuštate sve će biti gore. Ja sam čekala 10 godina i na kraju sam stavila tačku. Šta da radim, kad nešto ne ide ono ne ide!
Autor teksta: E.T
Napomena: Kopiranje sadržaja strogo zabranjeno bez saglasnosti autora.